Grad se protezao preko visokih brda. Zemljište oko bedema bilo je čistina na milju unaokolo, a utvrda beše sagrađena na najvišem brdu. S vrha kule Rand je jasno video preko dimnjaka i krovova sve do šume. Ispod drveća su najpre izašli dobošari, njih desetak. Bubnjevi su se dizali i spuštali dok su oni koračali u ritmu koji su sami nametali, a palice su sevale. Zatim dođoše trubači. Dugi, sjajni rogovi behu podignuti, i dalje grmeći. S tolike udaljenosti Rand nije mogao da razazna Šta je na ogromnom četvrtastom barjaku koji se vijorio iza njih, ali Lan zagunđa. Zaštitnik je imao oči poput snežnog orla.
Rand ga pogleda, ali Zaštitnik ne reče ništa. Pogled mu beše uprt u kolonu koja je izlazila iz šume. Konjanici u oklopu izjahali su ispod drveća. Bilo je i žena na konjima. A onda se pojavi palankin sa spuštenim zavesama. Nosili su ga konji – jedan napred, a jedan pozadi. Zatim je došlo još konjanika, kao i redovi pešadinaca s visoko podignutim kopljima, nalik na čestar dugog trnja, i strelci s lukovima preko grudi. Svi su koračali u ritmu bubnjeva. A onda trube ponovo zaječaše. Kolona se povila ka Fal Dari, nalik na raspevanu zmiju.
Vetar je zaneo veliki barjak na jednu stranu. Sada je bio dovoljno blizu da ga Rand jasno vidi. Bio je to kovitlac boja koji mu ništa nije značio, ali u njegovom središtu ugledao je nešto nalik na čistu belu suzu. Dah mu je zastao u grudima. Plamen Tar Valona.
„Ingtar je s njima.“ Lan je zvučao kao da je negde veoma daleko. „Najzad se vratio iz lova. Nije ga bilo dosta dugo. Pitam se da li je imao sreće?“
„Aes Sedai“, prošapta Rand kada je naposletku povratio glas. Sve te žene tamo bile su... Moiraina je bila Aes Sedai, da, ali s njom je putovao. Ako nije mogao da joj potpuno veruje, barem ju je poznavao. Ili je mislio da je zna. Ali ona je bila samo jedna. Tako mnogo Aes Sedai zajedno i takav dolazak bili su nešto sasvim drugačije. „Zašto ih je tako mnogo, Lane? Zašto su uopšte došle? I to s bubnjevima, trubama i barjakom.“
U Šijenaru su poštovali Aes Sedai – većina barem. Ostatak je gajio strahopoštovanje, ali Rand je bio u mestima gde je bilo drugačije, gde je bilo samo straha, a često i mržnje. Tamo gde je odrastao bilo je i ljudi koji su govorili o „vešticama iz Tar Valona“ kao što bi govorili o Mračnome. Pokušao je da prebroji žene, ali one se nisu držale redova. Jahale su unaokolo da bi razgovarale međusobno, ili sa onim, ko god da je bio, u palankinu. Sav se naježio. Putovao je s Moirainom i sreo se s još jednom Aes Sedai, pa je počeo da misli o sebi kao o svetskom putniku. Niko nikada nije napuštao Dve Reke, ili skoro niko, ali on jeste. Video je mnogo toga što niko u Dve Reke nikada nije ugledao. Uradio toliko toga što su oni tamo samo sanjali, ako su ikada i sanjali toliko. Video je kraljicu i upoznao kćer naslednicu Andora, suočio se s Mirdraalom i hodio Putevima. Ništa od toga nije ga pripremilo za ovaj trenutak.
„Zašto tako mnogo njih?“, prošapta ponovo.
„Došla je Amirlin Tron lično.“ Lan ga pogleda. Lice mu je bilo tvrdo i bezizražajno poput kamena. „Završio si sa svojim učenjem, čobanine.“ Zatim zastade, a Rand skoro pomisli da je video izraz saosećanja. To, naravno, nije bilo moguće. „Bilo bi bolje za tebe da si otišao još pre nedelju dana.“ S tim rečima Zaštitnik zgrabi svoju košulju, siđe niz lestvice i izgubi se u unutrašnjosti kule.
Rand je pokušavao da ovlaži usta. Piljio je u kolonu koja se primicala Fal Dari kao da je zaista bila zmija, i to smrtonosna otrovnica. Bubnjevi i trube su pevali. Sada su mu bili preglasni. Amirlin Tron – žena koja je predvodila Aes Sedai. Došla je zbog mene. Nije mogao da se seti nijednog drugog razloga.
One znaju. Poseduju znanja koja bi mu pomogla – bio je siguran u to. A nije se usuđivao da ih pita. Bojao se da su došle da ga smire. A bojim se i da nisu, takođe, priznade sebi nevoljno. Svetlosti, ne znam Šta me više plaši.
„Nisam hteo da usmeravam Moć“, prošapta. „Bilo je slučajno! Svetlosti, ne želim da imam ništa s tim. Kunem se da je nikada više neću dotaći! Kunem se!“
Trgavši se, shvati da povorka Aes Sedai već prolazi kroz gradske kapije. Vetar se okrutno zakovitla. Smrznuo je znoj na Randovom telu u sićušne ledenice. Grmljavina truba zvučala je zbog vetra kao podmukli smeh. Učinilo mu se da je vazduh pun smrada iz nekog otvorenog groba. Mog groba, ako nastavim da stojim
2
Dobrodošlica
Dvorane utvrde Fal Dara zvonile su od vesti o dolasku Amirlin Tron. Njihovi glatki kameni zidovi bili su škrto ukrašeni jednostavnim otmenim tapiserijama i oslikanim paravanima. Sluge u crnom i zlatnom jurile su svojim poslovima, žureći da pripreme sobe ili dostave uputstva kuhinjama. Žalili su se na sav glas kako neće moći sve da pripreme za tako važnu osobu jer ih niko nije na vreme upozorio. Tamnooki ratnici obrijanih glava, s perčinima uvezanim pletenom kožom, nisu trčali, ali su im koraci bili žurni, a lica su im sjala uzbuđenjem kome su se obično prepuštali samo pred bitku. Neki od njih obratili bi se Randu dok je prolazio: „Ah, tu si, Rande al’Tore. Mir bio na tvom maču. Pošao si da se urediš? Trebalo bi da izgledaš najbolje što možeš kada te predstave Amirlin Tron. Možeš biti siguran da će želeti da te vidi, kao i tvoja dva prijatelja i žene“
Otrčao je do stepenica koje su vodile ka muškim odajama. Bile su toliko široke da je dvadeset ljudi moglo da korača naporedo.
„Amirlin lično dolazi, i to bez najave, kao najobičnija torbarka. Mora da je zbog Moiraine Sedai i vas južnjaka, a? Zbog čega bi drugog?“
Široka gvožđem okovana vrata muških odaja bila su širom otvorena i napola zakrčena ljudima s perčinima, uzmuvanim zbog dolaska Amirlin.
„Ho, južnjače! Amirlin je ovde. Pretpostavljam da je došla zbog tebe i tvojih prijatelja. Mir, kakva je to čast za vas! Retko kada napušta Tar Valon, a za mog života nije posetila Krajine.“
Otarasio ih se s nekoliko reči. Morao je da se opere. Da nađe čistu košulju. Nema vremena za priču. Mislili su da razumeju Šta hoće, pa ga pustiše da ide. Niko od njih nije znao ništa sem da su on i njegovi prijatelji putovali u društvu Aes Sedai i da su njegove dve prijateljice bile na putu za Tar Valon, gde ih je čekala obuka. Ali njihove reči bole su ga kao da sve znaju. Došla je po mene.
Projurio je kroz muške odaje i uleteo u sobu koju je delio s Metom i Perinom... i stao u mestu zaprepašćeno razjapivši usta. Soba je bila puna žena u crnom i zlatnom. Sve su radile s jasnom svrhom. Nije to bila velika soba, a prozori – dva visoka i uska procepa za strele koji su gledali na jedno od unutrašnjih dvorišta – nimalo nisu doprinosili da soba izgleda veća. Tri kreveta na crno-belim platformama, svaki sa kovčegom kraj podnožja, tri jednostavne stolice, umivaonik kraj vrata i veliki ormar zakrčili su sobu. Osam žena u njoj izgledale su kao ribe u kotarici.
Jedva ga i pogledavši, žene nastaviše da vade iz ormara njegovu odeću, kao i Metovu i Perinovu, i da stavljaju novu. Sve što je bilo u džepovima završilo je na kovčezima, a odeću su smotale nehajno kao kakve stare krpe.
„Šta to radite?“, upita on ljutito kada je povratio dah. „To je moja odeća!“ Jedna od žena šmrknu i proturi prst kroz poderotinu na rukavu njegovog jedinog kaputa, a onda ga baci na hrpu na podu.
Druga žena, crnokosa, s velikim prstenom punim ključeva za pojasom, pogleda u njega. Bila je to Elansu, šatajan utvrde. On je o toj ženi strogoga lica mislio kao o domaćici, iako je kuća o kojoj se starala bila čitava tvrđava, a slušalo ju je na desetine slugu. „Moiraina Sedai je rekla da je sva vaša odeća iznošena, i da je gospa Amalisa naredila da vam se načini nova. Samo nemojte da smetate“, odlučno dodade, „i sve će biti za tili čas završeno.“ Malo je bilo muškaraca koje šatajan nije mogla da natera da rade Šta ona hoće – neki su govorili da čak ni lord Agelmar nije mogao da joj se odupre. Bilo je očigledno da nije očekivala nevolje od jednog mladića koji je mogao da joj bude sin.