Progutao je ono što je nameravao da kaže; nije bilo vremena za raspravu. Amirlin Tron je svakog časa mogla da pošalje nekog po njega. „Čast gospi Amalisi na njenim darovima“, uspeo je da izgovori na šijenarski način, „i čast tebi, šatajan Elansu. Molim te, prenesi moje reči gospi Amalisi, i poruči joj da rekoh da ću služiti srcem i dušom.“ To bi trebalo da zadovolji šijenarsku ljubav ka ceremonijama obeju žena. „Ali ako bi mi sada oprostila, želeo bih da se presvučem.“
„To je dobro“, opušteno reče Elansu. „Moiraina Sedai je rekla da se ukloni sva starudija. Svaki šav. Veš takođe.“ Nekoliko žena pogleda ga krajičkom oka. Nijedna nije krenula ka vratima.
Ugrizao se za obraz da se ne bi histerično zasmejao. Mnogi običaji u Šijenaru bili su drugačiji od onoga na Šta je navikao, a bilo je i ponečeg na šta se nikada neće navići, pa makar živeo i sto godina. Počeo je da se kupa u ranim jutarnjim časovima, kada su veliki popločani bazeni bili prazni, pošto je otkrio da bi u bilo koje drugo doba mogla da mu se pridruži neka žena. Mogla bi to biti obična služavka, ili čak gospa Amalisa, sestra lorda Agelmara – kupatila su bila jedino mesto u Šijenaru gde nije bilo razlika u društvenom položaju. Očekivale su od njega da im istrlja leđa u zamenu za istu uslugu, i pitale su zašto je tako crven u licu, da ga nije udarilo sunce? Uskoro su shvatile Šta znači njegovo crvenilo, i nije bilo žene u utvrdi koja nije bila opčinjena time.
Mogao bih da budem mrtav za sat vremena, ili nešto još i gore, a one čekaju da vide kako crvenim! Pročistio je grlo. „Ako biste sačekale napolju, dodaću vam ostatak odeće. Tako mi moje časti.“
Jedna od njih se tiho zakikota, a čak se i Elansu nasmešila, ali šatajan klimnu i pokaza ostalim ženama da pokupe zavežljaje koje su načinile. Ona je poslednja izašla, zastavši u dovratku da doda: „Čizme takođe. Moiraina Sedai je rekla sve.“
Otvorio je usta, a onda ih zatvorio. Barem su mu čizme još bile u dobrom stanju. Načinio ih je al’Van, obućar u Emondovom Polju. Bile su razgažene i udobne. Ali ako treba da da svoje čizme kako bi ga šatajan ostavila, pa da može da ide – daće joj čizme, kao i bilo Šta drugo što želi. Nije imao vremena. „Da. Da, naravno. Tako mi moje časti.“ Gurnuo je vrata, primoravši je da izađe iz sobe.
Kada je ostao sam, bacio se na krevet da skine čizme – još su bile dobre. Malo pohabane i napukle tu i tamo, ali još su mogle da se nose, a bile su razgažene – a onda se užurbano svukao i sve nagomilao preko čizama, pa se podjednako brzo i oprao nad umivaonikom. Voda je bila hladna; voda je uvek bila hladna u muškim odajama.
Ormar je imao troja široka vrata ukrašena jednostavnim šijenarskim rezbarijama, koje su više nagoveštavale no prikazivale niz vodopada i kamenitih jezeraca. Otvorivši središnja vrata, zaprepašćeno je pogledao Šta je zamenilo ono malo odeće što je doneo sa sobom. Tuce kaputa od najfinije vune, visokih okovratnika i kroja kao za trgovce ili plemiće. Većina ih je bila opervažena kao odeća za praznike. Tuce! Tri košulje uz svaki kaput, i od lana i od svile, širokih rukava i uskih manšeta. Dva plašta. A celog života mu je bio dovoljan jedan. Jedan je bio jednostavan, od debele tamnozelene vune, a drugi zagasitoplav, s visokim tvrdim okovratnikom opervaženim zlatom i s izvezenim čapljama... A visoko na levoj strani grudi, tamo gde bi neki plemić nosio svoj grb...
Ruka mu sama od sebe pođe k plaštu. Kao da nisu bili sigurni Šta će osetiti, prsti mu ovlaš dodirnuše izvezenu zmiju, skoro savijenu ukrug. Ali bila je to zmija s četiri noge i zlatnom lavljom grivom. Krljušti behu grimizne i zlatne, a na svakoj nozi pet zlatnih kandži. Trgao je ruku kao da se opekao. Svetlost mi pomogla! Da li je Amalisa naredila da se ovo uradi, ili Moiraina? Koliko li je ljudi videlo? Koliko njih zna šta je to, šta to znači? Čak je i jedna osoba suviše. Plamen me spalio, ona pokušava da me ubije. Prokleta Moiraina neće ni da priča sa mnom, a sada mi daje novu prokletu odeću da u njoj poginem!
Skoro iskoči iz kože kad začu kucanje na vratima.
„Da li ste završili?“, začu se Elansuin glas. „Svaki šav. Možda bi bolje bilo da ja...“ Čulo se škriputanje, kao da okreće bravu.
Rand iznenada shvati da je i dalje nag. „Završio sam“, povika. „Mir! Ne ulazi!“ Užurbano je pokupio odeću zajedno sa čizmama. „Doneću ja!“ Sakrivši se iza vrata, otvorio ih je tek koliko da gurne zavežljaj u ruke šatajan. „To je sve.“
Ona pokuša da proviri iza vrata. „Da li ste sigurni? Moiraina Sedai reče sve. Možda bi bolje bilo da pogledam...“
„To je sve“, prosikta on. „Časti mi moje!“ Ramenom je zalupio vrata ispred njenog nosa. S druge strane začu se smeh.
Obukao se na brzinu, mrmljajući sebi u bradu. Nije bio siguran da neka od njih neće naći kakav izgovor da uleti unutra. Sive pantalone bile su uže no što je navikao, ali ipak udobne, a košulja širokih rukava bila je toliko bela da bi svaka domaćica u Emondovom Polju bila zadovoljna kada dođe dan za pranje. Visoke čizme bile su udobne, kao da ih je nosio godinu dana. Nadao se da je to samo zasluga dobrog obućara, a ne opet neko delo Aes Sedai.
Sva ta odeća načinila bi zavežljaj veliki koliko on sam, ali navikao se na to da ponovo ima čiste košulje i da ne nosi iste pantalone dan za danom, sve dok od znoja i prašine ne postanu tvrde poput čizama, a da ih onda nosi i dalje. Izvadio je bisage iz svog kovčega i natrpao koliko je moglo da stane, a onda nevoljno po krevetu raširio svečarski plašt i nagomilao na njega još nekoliko košulja i pantalona. Kada je smotao opasni znak s unutrašnje strane i zavezao tako da je mogao da ga nosi na ramenu, zavežljaj se nije razlikovao od onih koje su drugi mladići nosili na putu.
Kroz prozore se probi grmljavina truba. Truba koje su dozivale fanfare pred zidinama i truba koje su odgovarale s kula tvrdinje.
„Oparaću kada budem imao vremena“, promrmljao je. Viđao je ranije žene kako paraju vez kada bi pogrešile ili se predomislile o šari. Nije izgledalo teško.
Ostatak odeće – u stvari, većinu – nabio je nazad u ormar. Nije bilo potrebe da ostavlja dokaze o bekstvu tamo gde bi prva osoba koja pomoli glavu kroz vrata mogla da ih vidi.
Kleknuo je pored kreveta, mršteći se i dalje. Popločano postolje na kome je stajao krevet bilo je u stvari peć u kojoj je čitave noći gorela tiha vatra, da bi krevet bio topao i po najgoroj šijenarskoj zimi. Noći su i dalje bile hladnije no što je on navikao u to doba godine, ali ćebad su sada bila dovoljna da ga zagreju. Otvorivši ložište, izvadio je zavežljaj koji nije mogao da ostavi za sobom. Bilo mu je drago što Elansu nije ni pomislila da bi tu držao odeću.
Stavivši zavežljaj preko ćebadi, odvezao je jedan kraj i delimično ga raširio. Bio je to zabavljačev plašt, okrenut naopako da se ne bi videle stotine zakrpa po njemu, zakrpa svih mogućih boja i veličina. Sam plašt bio je ceo; zakrpe su bile zabavljačeva oznaka. Nekada su bile zabavljačeva oznaka.
U zavežljaju su bile dve kutije od tvrde kože. U većoj je bila harfa, koju nikada nije ni dotakao. Harfa nikada nije bila namenjena nespretnim seljačkim prstima, momče. U drugoj, dugoj i tankoj, bila je zlatom i srebrom optočena flauta, kojom je više puta zaradio večeru i prenoćište otkad je otišao od kuće. Tom Merilin ga je naučio da svira flautu, pre no što je poginuo. Rand nije mogao ni da je dodirne a da se ne seti oštrih plavih očiju, dugih belih brkova i Toma kako mu gura uvezani plašt u ruke i viče da beži. A onda je Tom i sam pojurio, da se suoči s Mirdraalom koji je dolazio da ih pobije. Kao čudom, u Tomovim rukama pojavili su se noževi. Izgledalo je kao da nastupa.