Stresavši se, ponovo je smotao plašt u zavežljaj. „Gotovo je s tim.“ Razmišljajući o vetru na vrhu kule, dodao je: „Čudne stvari se dešavaju ovako blizu Pustoši.“ Nije bio siguran da veruje u to, ne onako kako je Lan mislio. U svakom slučaju, čak i izuzevši Amirlin Tron, bilo je više no krajnje vreme da se izgubi iz Fal Dare.
Uvukavši se u kaput koji je zadržao – bio je zagasite tamnozelene boje, i podsećao ga na šume njegovog doma, na Tamovu farmu u Zapadnoj šumi gde je odrastao, i na Vodenu šumu gde je naučio da pliva – opasao je mač označen čapljom, a s druge strane okačio tobolac prepun strela. Njegov nezapet luk bio je u uglu zajedno s Metovim i Perinovim. Pritka luka bila je za dve šake viša od njega. Sam ga je napravio kada su došli u Fal Daru i, sem njega, jedino su Lan i Perin mogli da ga zategnu. Gurnuvši smotano ćebe i svoj novi plašt kroz rupe u zavežljajima, podigao ih je na levo rame, prebacio bisage preko njih i zgrabio luk. Neka ti ruka kojom koristiš mač bude slobodna, pomislio je. Neka misle da sam opasan. Možda će neko i poverovati u to.
Odškrinuo je vrata i video da je hodnik skoro prazan. Samo je jedan sluga u livreji projurio, ali on ni ne pogleda Randa. Čim je odjek njegovih žustrih koraka utihnuo, Rand je izašao iz sobe. Pokušao je da hoda prirodno, opušteno, ali s bisagama na ramenima i zavežljajima na leđima, znao je da izgleda kao čovek koji kreće na put i nema namere da se vraća. Trube ponovo zaječaše. U unutrašnjosti utvrde zvučale su slabije.
Njegov konj, visoki dorat, bio je u severnoj konjušnici, koju su zvali Lordova konjušnica. Bila je blizu kapije koju lord Agelmar koristi kada ide na jahanje. Ali danas ni gospodar Fal Dare, niti bilo ko od njegove porodice, neće ići na jahanje i staja bi, izuzev dvojice konjušara, mogla biti prazna. Od Randove sobe do Lordove konjušnice bila su dva puta. Jedan je vodio oko utvrde, iza ličnog vrta lorda Agelmara, a onda niz suprotnu stranu, kroz kovačnicu, koja je sigurno takođe bila prazna, sve do dvorišta konjušnice. To je značilo dovoljno vremena da se izdaju naređenja, da otpočne potraga, pre no što on dospe do svog konja. Drugi put bio je znatno kraći: najpre preko spoljašnjeg dvorišta, u koje je upravo u tom trenutku pristizala Amirlin Tron, skupa s još desetak, ako ne i više, Aes Sedai.
Naježio se na tu pomisao. Bilo mu je dosta Aes Sedai za čitav život. Ma, i jedna je bila previše. To su govorile sve priče, a on je iz ličnog iskustva znao da je to tačno. Ali nije se iznenadio kada su ga noge same odvele ka spoljašnjem dvorištu. Nikada neće videti legendarni Tar Valon – nikada neće moći da dozvoli sebi taj rizik – ali možda bi, pre no što ode, mogao da vidi, makar samo na trenutak, Amirlin Tron. To bi bilo kao da je video neku kraljicu. Sigurno nema ničeg opasnog u pukom gledanju, i to izdaleka. Nastaviću da se krećem i izgubiću se odatle pre no što ona bude i znala da sam bio tu.
Otvorio je teška, gvožđem okovana vrata koja su vodila u spoljašnje dvorište i iskoračio u tišinu. Duž stražarskih staza na svakom zidu bili su načičkani ljudi. Vojnici s perčinima, sluge u livrejama i umazani radnici tiskali su se jedni pored drugih, dok su deca sedela na ramenima svojih starijih, ili se gurala ispod nogu. Svaki balkon bio je napunjen poput bureta jabuka, a lica su se videla čak i u uskim prorezima za strelce. Gomila ljudi delila je dvorište kao zid. Svi su ćutke gledali i čekali.
Protisnuo se duž bedema, ispred kovačnica i streličarnica po ivicama dvorišta – Fal Dara je bila tvrđava, a ne palata, uprkos svojoj veličini i sumornom veličanstvu, i sve u njoj služilo je toj svrsi – tiho se izvinjavajući ljudima koje bi gurnuo. Neki bi ga namršteno pogledali, a nekolicina je okrznula pogledom i njegove bisage i zavežljaje, ali niko nije narušio tišinu. Većinu nije ni bilo briga ko ih je to gurao.
S lakoćom je gledao preko glava većine ljudi. Jasno je video Šta se dešava u dvorištu. Odmah ispred glavne kapije stajao je red ljudi pokraj svojih konja. Bilo ih je šesnaestorica. Svi su imali različite oklope i drugačije mačeve, i niko od njih nije ličio na Lana, ali Rand ni za trenutak nije sumnjao da su to Zaštitnici. Okrugla lica, četvrtasta lica, duguljasta lica, uska lica – svi su imali isti pogled, kao da su videli ono što drugi ljudi nisu, kao da su čuli ono što drugi nisu. Iako su stajali opušteno, delovali su smrtonosno poput čopora vukova. Bili su slični samo po jednom: svi do jednog nosili su plašt koji je menjao boju, kakav je Rand prvi put u životu video na Lanu. Plašt koji kao da se utapao u pozadinu. Toliko ljudi u takvim plaštovima nije bilo lagodan prizor.
Desetak koraka ispred Zaštitnika pokraj svojih konja stajao je red žena. Kapuljače njihovih plaštova bile su zabačene. Izbrojao ih je četrnaest. Četrnaest Aes Sedai. To mora da su one. Visoke i niske, mršave i punačke, crne i plave, duge ili kratke kose, slobodno puštene, ili povezane. Odeća im je bila raznovrsna kao i kod Zaštitnika. Bilo je krojeva i boja koliko i žena. Ali opet, i one su pokazivale neku istorodnost primetnu samo kada su bile zajedno. Sve do jedne izgledale su tako da im se nije mogla proceniti dob. S te razdaljine, rekao bi da su sve mlade, ali znao je da bi izbliza sve bile kao Moiraina. Mladolike, ali i ne. Glatke kože, ali lica suviše zrelih za mladost, očiju koje suviše znaju.
Bliže? Budalo! Već sam suviše blizu! Spaljen da sam, trebalo je da idem dužim putem. Nastavio je ka svom cilju – ka drugim gvožđem okovanim vratima na suprotnom kraju dvorišta, ali nije mogao da prestane da gleda.
Aes Sedai su bile spokojne. Nisu se obazirale na gledaoce. Posmatrale su palankin sa zavesama, koji se sada nalazio u središtu dvorišta. Konji koji su ga nosili bili su mirni, kao da su im vozari kraj amova, ali kraj palankina je stajala samo jedna visoka žena. Imala je lice Aes Sedai i nije obraćala pažnju na konje. Ispred sebe je obema rukama držala dugačak štap s pozlaćenim plamenom na vrhu. Plamen je dosezao iznad njenih očiju.
Na suprotnom kraju dvorišta, naspram palankina, bio je lord Agelmar. Jednostavan i stamen, lica s koga se ništa nije moglo pročitati. Na visokom okovratniku njegovog tamnoplavog kaputa bile su tri crvene lisice u trku, znak kuće Džagad, kao i crni soko koji napada, znak Šijenara. Pred njim je stajao Ronan. Iako je omršavio zbog starosti, još je bio visok. Na vrhu dugačkog štapa u šambajanovim rukama bile su tri lisice izrezbarene od crvenog avatina. Ronan je bio Elansuin par u upravljanju tvrđavom, oni su šambajan i šatajan, ali Elansu mu je ostavljala malo posla, sem ceremonija i toga što je radio kao sekretar lorda Agelmara. Perčini i jednog i drugog bili su beli kao sneg.
Svi oni – Zaštitnici, Aes Sedai, gospodar Fal Dare i njegov šambajan – bili su nepokretni poput kamenja. Od neizvesnosti posmatračima kao da je zastao dah. Rand je uprkos sebi usporio.
Iznenada, Ronan glasno udari tri puta svojim štapom o široko kamenje pločnika, narušivši tišinu uzvikom: „Ko dolazi? Ko dolazi? Ko dolazi?“
Žena pored palankina u odgovor udari tri puta svojim štapom. „Čuvar Pečata. Plamen Tar Valona. Amirlin Tron.“
„Zašto da motrimo?“, odlučnim glasom upita Ronan.
„Zbog nade čovečanstva“, odgovori visoka žena.
„Protiv koga čuvamo stražu?“
„Protiv Senke u podne.“
„Koliko dugo ćemo motriti?“
„Od izlaska do izlaska sunca, sve dok se Točak vremena okreće.“
Agelmar se nakloni. Njegov sedi perčin njihao se na povetarcu. „Fal Dara nudi hleb, so i dobrodošlicu. Neka je dobro došla Amirlin Tron u Fal Daru, jer ovde se straža čuva, ovde se zavet drži. Dobro došla.“
Visoka žena povuče zavese palankina i Amirlin Tron iskorači. Tamnooka i neodredivog doba, kao i sve Aes Sedai, prešla je pogledom preko okupljenih posmatrača dok se ispravljala. Rand se trznu kada taj pogled pređe preko njega; osetio se kao da ga je dotakla. Ali njene oči preleteše dalje i padoše na lorda Agelmara. Sluga u livreji kleknu pored nje s peškirima složenim na srebrnom poslužavniku s kojih se dizala para. Ona svečano obrisa ruke i potapša lice vlažnom tkaninom. „Nudim zahvalnost za tvoju dobrodošlicu, sine moj. Neka Svetlost obasja kuću Džagada. Neka Svetlost obasja Fal Daru i sav njen narod.“