„Deset godina! Ti, jadna budalo! Ovaj rat ne traje deset godina, već od početka vremena. Ti i ja borili smo se u hiljadama bitaka dok se Točak okretao, hiljadu puta po hiljadu, i borićemo se sve dok vreme ne umre i Senka ne pobedi!“ Završi povikom i podignutom pesnicom. Sada je bio red na Lijusa Terina da ustukne, dok mu je dah zastao od sjaja u Izdajnikovim očima.
Lijus Terin položi Hijenu pažljivo. Pogladio je prstima njenu kosu. Suze su mu zamaglile pogled dok je ustajao, ali glas mu je bio poput ledenog gvožđa. „Zbog svega drugog što si uradio, ne može biti oproštaja, Izdajniče, ali zbog Hijenine smrti uništiću te tako da tvoj gospodar neće moći da pomogne. Pripremi se da...“
„Seti se, ti, budalo! Seti se svog bezuspešnog napada na Velikog gospodara Mraka! Seti se njegovog protivudarca! Seti se! Čak i sada Stotinu sadrugova razdire svet, a svakoga dana još stotinu ljudi im se pridružuje u tome. Čija je ruka oborila Hijenu Sunčanokosu, Rodoubico? Ne moja. Ne moja. Čija je ruka oborila svaki život koji je imao makar i kap tvoje krvi, svakoga ko te je voleo, svakoga koga si voleo? Ne moja, Rodoubico. Ne moja. Seti se i poznaj cenu suprotstavljanja Šai’tanu!“
Znoj iznenada kliznu niz prašnjavo i prljavo lice Lijusa Terina. Setio se. Bilo je to maglovito sećanje, nalik na san o snu, ali znao je da je to istina.
Njegov urlik odbi se o zidove. Bio je to urlik čoveka koji je otkrio da je osudio dušu na prokletstvo sopstvenom rukom. Zagrebao je po licu kao da želi da otkine prizor onoga što je uradio. Svuda kuda bi pogledao, video bi mrtve. Bili su pokidani, ili izlomljeni, ili spaljeni, ili napola ukopani u kamen. Svuda su ležala beživotna lica koja je znao, lica koja je voleo. Stare sluge i prijatelji iz detinjstva, verni saputnici u dugim godinama bitke. I njegova deca. Njegovi sinovi i kćeri, rasuti kao slomljene lutke. Igra im je zaustavljena zauvek. Svi pali od njegove ruke. Lica njegove dece optuživala su ga. Bezizražajne oči pitale su ga zašto, a njegove suze nisu bile odgovor. Izdajnikov smeh šibao ga je, gušio njegove urlike. Nije mogao da podnese lica, bol. Nije mogao da podnese da ostane tu ni trenutak duže. Posegao je očajnički ka Istinskom izvoru, ka izopačenom saidinu i Putovao.
Zemlja oko njega bila je ravna i pusta. Reka je tekla u blizini, prava i široka, ali mogao je da oseti da nije bilo ljudi ni na stotinu liga odatle. Bio je sam koliko to čovek može biti dok je još uvek živ, ali ipak nije mogao da pobegne od sećanja. Oči su ga gonile kroz beskrajne pećine njegovog uma. Nije mogao da se sakrije od njih. Oči njegove dece. Hijenine oči. Suze su mu svetlucale na obrazima kada je podigao lice ka nebu.
„Svetlosti, oprosti mi!“ Nije verovao da će dobiti oproštaj. Ne za ono što je učinio. Ali vikao je ka nebu, bez obzira na to. Preklinjao je za ono što nije verovao da će dobiti. „Svetlosti, oprosti mi!“
Dodirivao je još uvek saidin, mušku polovinu Moći koja je pokretala svemir i okretala Točak vremena. Mogao je da oseti samo uljastu izopačenost koja je poganila površinu saidina, izopačenost Senkinog protivudara, izopačenost koja je bila usud čitavog sveta. Zbog njega. Zbog njegovog ponosa, zato što je verovao da ljudi mogu da budu jednaki Tvorcu, da mogu da zaleče ono što je Tvorac načinio, a oni polomili. Verovao je u svom ponosu.
Povukao je iz Istinskog izvora duboko, pa još dublje, kao čovek koji umire od žeđi. Povukao je brzo više Jedne moći no što je bio u stanju sam da usmerava. Činilo mu se kao da je u plamenu. Napeo se i primorao da povuče još više. Pokušao je da povuče sve.
„Svetlosti, oprosti mi! Ilijena!“
Vazduh se pretvorio u vatru, a vatra u tečnu svetlost. Munja koja je sevnula s nebesa spalila bi i oslepela svako oko koje bi je ugledalo čak i na trenutak. Došla je s nebesa, sevnula kroz Lijusa Terina Telamona i zarila se u utrobu zemlje. Kamen se pretvarao u paru na njen dodir Zemlja se tresla i drhtala poput živog bića u agoniji. Stub svetlosti spojio je zemlju i nebo u samo jednom treptaju oka, ali čak i nakon što je nestao, zemlja se i dalje talasala, nalik na olujno more. Istopljene stene bile su odbačene i do pet stotina stopa u vazduh, a zemlja koja je ječala dizala se ka nebu, gurajući usijanu maglu sve više i više. Sa severa i juga, s istoka i zapada, vetar je zavijao. Lomio je drveće kao grančice dok je vrištao i urlao, kao da hoće da pomogne planini koja je rasla sve više da se uzdigne do samog neba. Do samog neba.
Vetar je napokon zamro. Zemlja se stišavala, i napokon je samo drhtavo mrmorila. Od Lijusa Terina Telamona nije ostalo ni traga. Tamo gde je on stajao, sada se dizala planina miljama ka nebu. Usijana lava još uvek je kuljala iz njenog raspuklog vrha. Široka prava reka je potisnuta i u luku je zaobilazila planinu. Tamo se delila oko dugog ostrva u samom središtu. Senka planine dosezala je skoro do ostrva; padala je preko zemlje kao zlokobna ruka proročanstva. Neko vreme jedini zvuk koji se čuo bilo je tupo pobunjeničko gunđanje zemlje.
Vazduh na ostrvu zamreškao se i stegao. Čovek u crnom posmatrao je plamenu planinu koja se dizala iz ravnice. Lice mu je bilo iskrivljeno od besa i prezira. „Ne možeš da pobegneš tako lako. Zmaju. Mi nismo završili. Neće biti završeno sve do kraja vremena.“
A onda nestade. Ostali su samo planina i ostrvo. Da čekaju.
I Senka pade na Zemlju, i Svet bi razoren kamen po kamen. Mora su se povukla, planine su bile progutane, a narodi rasuti na svih osam krajeva sveta. Mesec je bio poput krvi, a sunce poput pepela. Vode su ključale, a živi zavideli mrtvima. Sve je bilo skrhano i sve izgubljeno, sem sećanja. A jedno sećanje beše iznad svih drugih — o onome koji je doveo Senku i izazvao Slamanje sveta. I njega nazvaše Zmaj.
I bi u tim vremenima, kao što bejaše ranije i kao što će biti ponovo, da se Mrak spustio teško na zemlju i stegao srca ljudi, a sve što je zeleno venulo je i nada je umirala. I ljudi zavapiše Tvorcu, govoreći: „0, Svetlosti nebesa, Svetlosti sveta, neka Obećani bude rođen na planini, prema proročanstvima, kao što bejaše u dobima prošlim i kao što će biti u dobima budućim. Neka Princ jutra peva zemlji da bi se sve zelenelo i raslo, i da bi se doline napunile jagnjadi. Neka nas ruka Gospodara zore zakloni od mraka i neka nas veliki mač pravde brani. Neka Zmaj jaše ponovo na vetrovima vremena.“
1
Prazan put
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih perioda, koji su neki zvali Treće doba — Doba koje tek treba da dođe. Doba davno prošlo — vetar se uzdizao u Maglenim planinama. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.
Rođen ispod vrhova večno skrivenih oblacima, po kojima su planine i dobile svoje ime, vetar je duvao na istok, preko Peščanih brda, nekadašnjih obala velikog okeana pre Slamanja sveta. Šibao je dole u Dve Reke, u neprohodnu šumu koju su zvali Zapadna, i tukao je u dva čoveka koji su pešačili pored konja i kola duž staze posute kamenjem, poznate kao Kamenolomski put. Iako je proleće trebalo da stigne dobrih mesec dana ranije, vetar je nosio ledenu studen; činilo se kao da bi radije doneo sneg.