On nije bio jedini koji je zapanjeno gledao. „Snažan udarac“, promrmlja Moiraina, i nije ništa više rekla.
Puzavice divljih ruža bile su isprepletene oko kamenog stuba koji je označavao Granicu. Ljudi su izašli iz osmatračnica da ih pozdrave. U zvonkom smehu bilo je iznenađenja, a u očima koje su se caklile bilo je čuđenja, kao da nisu mogli da poveruju da je sveža trava iznikla pod njihovim nogama u čeličnim štitovima.
„Svetlost je porazila Senku!“
„Velika pobeda kod Tarvinovog procepa! Stigla nam je poruka! Pobeda!“
„Svetlost nas je ponovo blagoslovila!“
„Kralj Easar snažan je u Svetlosti“, odgovarao je Lan na sve njihove povike.
Stražari su hteli da se pobrinu za Moirainu, ili barem da pošalju pratnju s njima, ali ona je sve to odbila. Čak i dok je bila nepokretna na nosiljci, Aes Sedai je imala takav uticaj da su ljudi u oklopima i pod oružjem ustuknuli, klanjajući se i pokoravajući se njenim željama. Oni su nastavili jašu, a smeh ih je svuda pratio.
Stigli su do Fal Dare u kasno popodne i otkrili su da je grad iza sumornih zidina zaista zvonio od slavlja. Rand je pretpostavljao da nije bilo zvona u gradu koje nije odjekivalo, od najsićušnijeg srebrnog zvonca za amove do ogromnih bronzanih gongova u zvonicima. Kapije su bile širom otvorene, a ljudi su trčali ulicama, smejući se i pevajući. U vojničke perčine i otvore na oklopima zadenuli su cveće. Ostali stanovnici grada još se nisu vratili iz Fal Morana, ali vojnici su tek stigli iz Tarvinovog procepa. Njihova radost je bila sasvim dovoljna da su gradske ulice bile krcate ljudima.
„Pobeda kod Procepa! Pobedili smo!“
„Čudo kod Procepa! Vratilo se Doba legendi!“
„Proleće!“, smejao se osedeli stari vojnik dok je stavljao venac jutarnjih zvezdi oko Randovog vrata. Njegov sopstveni perčin bio je bela cvetna pregršt. „Svetlost nas je ponovo blagoslovila prolećem!“
Kada su saznali da nameravaju da odu u utvrdu, okružili su ih ljudi u oklopima i sa cvećem, trčeći da raščiste put kroz proslavu.
Prvi koga Rand nije video da se smeje bio je Ingtar. „Zakasnio sam“, neraspoloženo reče Ingtar Lanu. „Za sat prekasno da vidim. Mir!“ Glasno zaškripa zubima, ali onda je delovao posramljeno. „Oprostite mi. Žaleći, zaboravio sam na svoje dužnosti. Dobro došao, Graditelju. Dobro došli svi vi. Drago mi je što vidim da ste svi bezbedno izašli iz Pustoši. Dovešću vidara Moiraini Sedai u njene odaje i obavestiti lorda Agelmara...“
„Odvedi me lordu Agelmaru“, zapovedi Moiraina. „Sve nas.“ Ingtar zausti s namerom da se pobuni, ali samo se pokloni pred snagom njenog pogleda.
Agelmar je bio u svojoj radnoj sobi. Mačevi i oklop su mu ponovo bili na svojim držačima, i on je bio drugi koji se nije smejao, već je bio namršten i zabrinut. Briga se pojačala kada je video da su livrejisane sluge unele Moirainu na njenoj nosiljci. Žene odevene u crno i zlatno bunile su se zbog toga što su Aes Sedai doveli k njemu, a da pre toga nije imala priliku da se osveži ili da poseti vidara. Loijal je nosio zlatni kovčeg. Komadi pečata još su bili u Moiraininoj torbici, a baijak Lijusa Terina Rodoubice bio je umotan u njeno ćebe, privezano iza Aldiebinog sedla. Konjušar koji je prihvatio belu kobilu dobi najstroža naređenja da se postara da ćebe niko ne dira i da ga tako odnesu u odaje Aes Sedai.
„Mir!“, promrmlja gospodar Fal Dare. „Da li si povređena, Moiraina Sedai? Ingtare, zašto se nisi postarao da Aes Sedai bude u krevetu i da dovedu vidara?“
„Smiri se, lorde Agelmare“, reče Moiraina. „Ingtar je uradio kako sam mu zapovedila. Nisam toliko krhka koliko ovde svi, izgleda, misle.“ Ona pokaza dvema ženama da joj pomognu da dođe do stolice. Sklopile su ruke na trenutak, uzvikujući da je suviše slaba, i da bi trebalo da je u toplom krevetu, da joj je potreban vidar i vrela kupka. Moiraina podiže obrve. Žene su odjednom zaćutale i požurile su da joj pomognu da dođe do stolice. Čim se smestila, razdraženo im je mahnula da je ostave. „Htela bih da razgovaram s tobom, lorde Agelmare.“
Agelmar klimnu glavom i Ingtar pokaza slugama da napuste sobu. Gospodar Fal Dare odmeri one koji su ostali, a pogotovu, pomisli Rand, Loijala i zlatni kovčeg.
„Čuli smo“, reče Moiraina čim su se vrata zatvorila za Ingtarom, „da ste izvojevali veliku pobedu kod Tarvinovog procepa.“
„Da“, polako reče Agelmar. Ponovo se zabrinuto namrštio. „Da, Aes Sedai, i ne. Poluljudi i njihovi Troloci bili su uništeni do poslednjeg, ali mi jedva da smo se borili. Moji ljudi kažu da je to bilo čudo. Zemlja je progutala čudovišta, planine su ih zatrpale. Ostalo je samo nekoliko Draghkara, a i oni su bili toliko prestravljeni da je jedino što su mogli da što pre odlete na sever.“
„Zaista čudo“, reče Moiraina. „A proleće se vratilo.“
„Čudo“, reče Agelmar, odmahnuvši glavom, „ali... Moiraina Sedai, ljudi svašta pričaju o tome što se odigralo u procepu. Pričaju da je Svetlost uzela ljudski oblik i da se borila na našoj strani. Da se Tvorac pojavio u procepu da zada udarac Senki. Alija sam video čoveka, Moiraina Sedai. Video sam čoveka, a ono što je on uradio ne može biti, ne sme biti.“
„Točak tka kako Točak želi, gospodaru Fal Dare.“
„Kako ti kažeš, Moiraina Sedai.“
„A Padan Fejn? Da li je na sigurnom? Moram da razgovaram s njim kada se odmorim.“
„Čuvamo ga kao što si zapovedila, Aes Sedai. Pola vremena provodi tako što moljaka stražare, a ostatak tako što im zapoveda, ali... Mir, Moiraina Sedai, šta je bilo s vama, u Pustoši? Pronašla si Zelenog čoveka? Vidim da je učinio da sve buja.“
„Pronašli smo ga“, suvo odgovori ona. „Zeleni čovek je mrtav, lorde Agelmare, a Zenice sveta više nema. Mladi ljudi željni slave više neće imati šta da traže.“
Gospodar Fal Dare se namršti, zbunjeno odmahnuvši glavom. „Mrtav? Zeleni čovek? Ne može biti... Da li to znači da ste pobeđeni? Ali, šta je s cvećem, i svim što raste?“
„Pobedili smo, lorde Agelmare. Pobedili smo, a dokaz je zemlja bez zime. Ali bojim se da to nije poslednja bitka.“ Rand se promeškolji, ali Aes Sedai ga oštro pogleda i on se smiri. „Pustoš i dalje postoji, a kovačnice Takan’dara još rade ispod Šajol Gula. Ima još mnogo Polutana i bezbroj Troloka. Nemoj nikada ni da pomisliš da u Krajinama ne treba biti oprezan.“
„Tako nešto nisam ni pomislio, Aes Sedai“, ukočeno reče Agelmar.
Moiraina pokaza Loijalu da stavi zlatni kovčeg pred nju. Kada je to učinio, ona ga otvori i otkri rog. „Rog Valera“, reče, a Agelmar zaprepašćeno uzdahnu. Rand je pomislio da malo nedostaje da Agelmar klekne.
„Sa time, Moiraina Sedai, nije bitno koliko je Poluljudi ili Troloka ostalo. Sa starim herojima koji su se vratili iz svojih grobnica, poći ćemo za Spaljene zemlje i sravniti Šajol Gul.“
„NE!“ Agelmar iznenađeno zinu, ali Moiraina smireno nastavi. „Nisam ti ga pokazala da bih ti se rugala, već da bi znao da će naša snaga u budućim bitkama biti jednaka snazi Senke. On ne treba da bude ovde. Rog mora biti odnet u Ilijan. Ako nove bitke zaprete, to je mesto na kome se moraju okupiti snage Svetlosti. Tražim od tebe da tvoji najbolji ljudi budu naša pratnja i da se pobrinu da bezbedno stignemo do Ilijana. Ima još Prijatelja Mraka, ali i Polutana i Troloka, a oni koji dođu na poziv roga pratiće onoga ko u njega dune, ma ko to bio. Rog mora stići u Ilijan.“
„Biće kako kažeš, Aes Sedai.“ Ali kada se poklopac kovčega zatvorio, gospodar Fal Dare izgledao je kao čovek kome je uskraćen poslednji pogled na Svetlost.
I nakon sedam dana, zvona su se i dalje oglašavala u Fal Dari. Ljudi su se vratili iz Fal Morana i slavili su zajedno s vojnicima. Sa dugog balkona na kome je Rand stajao, vika i pevanje mešali su se i stapali sa zvonima. Balkon je gledao na Agelmarove vrtove, zelene i rascvetane, ali on se nije obazirao na njih. Uprkos suncu koje je bilo visoko na nebu, proleće u Šienaru bilo je hladnije no što je on na to navikao. Ali znoj mu je ipak svetlucao na golim grudima i ramenima dok je mahao sečivom sa znakom čaplje. Svaki pokret bio je odmeren, ali daleko od praznine u kojoj je lebdeo. I pored stanja u kome se nalazio, mislio je o tome da li bi se toliko veselili u gradu da su znali za barjak koji je Moiraina i dalje krila.