Naleti vetra prilepiše su ogrtač Randa al’ Tora uz leđa, obmotaše vunu zemljane boje oko njegovih nogu, a onda prohujaše iza njega. On požele da mu je kaput teži, ili da je barem obukao još jednu košulju. Gotovo svaki put kada bi pokušao da čvršće obavije ogrtač oko sebe, zapeo bi o tobolac koji mu se klatio na kuku. To što je pokušavao da drži plašt jednom rukom ionako nije mnogo vredelo; u drugoj ruci je držao luk sa zapetom strelom.
Kada mu jedan izuzetno jak udar vetra istrže ogrtač iz šake, on pogleda preko bokova čupave smeđe kobile prema svom ocu. Osećao se pomalo budalasto zato što je želeo da se uveri da je Tam i dalje tamo, ali bio je to takav dan. Vetar je zavijao, ali, i pored toga, na zemlju se spustila neka teška tišina. Čak je i tiho škriputanje osovine zvučalo isuviše glasno. Ptice nisu pevale u šumi, veverice nisu ćeretale s grana. Mada, nije ih ni očekivao; ne ovog proleća.
Samo su se još četinari zeleneli u predelu kroz koji su prolazili. Spletovi prošlogodišnjeg žbunja širili su svoje smeđe mreže preko kamenja koje je izvirivalo ispod granja. U retkom korovu najviše je bilo kopriva; ostalo su bile ili biljke oštrih bodlji, ili pak ljutić, koji je ostavljao snažan miris na neopreznoj čizmi koja bi ga zgazila. Raštrkani beli nanosi snega još su šarali tlo u debeloj senci drveća. Tamo gde bi sunčeva svetlost i doprla, ne bi donosila ni snagu ni toplotu. Bledo sunce visilo je iznad drveća na istoku, ali je njegova svetlost bila hladna i mračna, kao da je bila protkana senkama. Bilo je to neugodno jutro, stvoreno za neprijatne misli.
Nesvesno je dodirnuo pera strele; bila je spremna da se zapne uz obraz jednim skladnim pokretom, onako kako ga je Tam učio. Zima je bila poprilično loša za farme, gora no što su se čak i najstariji sećali, ali je sigurno bila još surovija za ljude koji su živeli na planinama, sudeći po broju vukova koji su bili primorani da se spuste u Dve Reke. Vukovi su upadali u torove i provaljivali u ambare s konjima i stokom. Ovce su napadali i medvedi, i to tamo gde ih niko već godinama nije video. Više nije bilo bezbedno noću ostajati napolju. Ljudi su bili plen često koliko i ovce; i to ne samo nakon zalaska sunca.
Tam je sigurno koračao s druge strane uz Belu, upotrebljavajući svoje koplje kao štap. Nije obraćao pažnju na vetar koji je vijorio njegovim ogrtačem poput barjaka. S vremena na vreme bi lako dotakao bok kobile, tek da je podseti da ne posustaje. Širokih grudi i otvorenog lica, tog jutra bio je nalik stubu stvarnosti, poput kamena u nekom snu koji se stalno menjao. Njegovi suncem opaljeni obrazi možda su bili izborani i u kosi mu je možda bilo više sedih no crnih vlasi, ali je zračio čvrstinom; činilo se kako bi lavina mogla da pređe preko njega, a da ga i ne pomeri. Mimo je koračao niz put. Njegovo držanje govorilo je da nije zamerao ništa ni vukovima ni medvedima. S tim je svako koje uzgajao ovce i stoku morao da računa, ali bolje bi im bilo da ne pokušaju da zaustave Tama al’ Tora da stigne do Emondovog Polja.
Rand je ponovo osmotrio svoju stranu puta. Tamovo držanje podsetilo ga je na sopstveni zadatak. Bio je za glavu viši od svog oca i od bilo koga drugog u okrugu. Nije bio građen poput Tama, izuzev širokih ramena. Sive oči i crvenkast odsjaj kose nasledio je od majke, tako mu je bar Tam rekao. Ona je bila strankinja i Rand je se jedva i sećao — osim nasmejanog lica — mada je svake godine na njen grob stavljao cveće, za Bel Tin, u proleće i svake Nedelje preko leta.
Dva mala bureta Tamove jabukovače ležala su u nagnutim kolima, zajedno s osam većih buradi jabukovog vina, jedva jakog posle zimskog vrenja. Tam je svake godine to isto isporučivao gostionici Kod Vinskog izvora kako bi se popilo tokom Bel Tina i izjavio je da će biti potrebno više od vukova i hladnog vetra da ga zaustavi ovog proleća. Pa ipak, nedeljama nisu bili u selu. Čak hi Tam nije mnogo putovao ovih dana. Ali obećao je rakiju i vino, makar morao da čeka na isporuku sve do dan pred proslavu. Tam je držao do svoje reči. Randa je radovalo jedino to što će pobeći s farme, gotovo koliko i dolazak na Bel Tin.
Dok je Rand osmatrao svoju stranu puta, sve više je osećao da ga neko posmatra. Neko vreme je pokušavao da se otrese toga. Ništa sem vetra nije se pomicalo niti čulo među drvećem. Ali osećaj ne samo da nije jenjavao, već je bivao sve jači. Ruke su mu se naježile; osećao je kako ga svud po telu prolaze žmarci.
Nervozno pomeri luk kako bi protrljao ruke. Pokušao je da se natera da prestane da umišlja. Nije bilo ničeg u šumi s ove strane puta, a Tam bi već rekao da je bilo nečeg s druge. Osvrnuo se preko ramena... i trepnuo. Ne više od dvadeset hvatova niz put pratila ih je prilika na konju, obavljena u plašt. I konj i jahač bili su crni — tamni i bez sjaja.
Nastavio je da hoda uz kola više po inerciji, sve vreme osvrnut prema konjaniku.
Jahač je bio zaogrnut plastom sve do vrha čizama. Kapuljača mu je bila sasvim navučena, tako da ništa nije izvirivalo. Rand je nejasno pomislio kako ima nečeg neobičnog u vezi s tim konjanikom, ali senoviti otvor kapuljače i dalje mu je privlačio pažnju. Iako je mogao da vidi samo nejasne konture lica, činilo mu se da gleda pravo u jahačeve oči. I nije mogao da skrene pogled. Osetio je mučninu. Ispod kapuljače nije bilo ničega osim senke, ali on je jasno osećao mržnju koja je izbijala — gotovo da je mogao da vidi iskeženo lice. Bila je to mržnja prema svemu živom, a prema njemu iznad svega, najviše od svih.
Iznenada, petom se spotakao o kamen i skrenuo pogled s mračnog konjanika. Luk mu je pao na put i samo ga je ispružena ruka, kojom se uhvatio za Belin ham, spasla od pada na leđa. Uz uplašeno frktanje, kobila je stala i okrenula glavu da vidi šta ju je to uhvatilo.
Tam ga je namršteno pogledao preko Bele. „Jesi li dobro, momče?“, upita ga.
„Jahač“, reče Rand bez daha dok se pridizao. „Stranac, prati nas.“
„Gde?“ Stariji čovek je podigao svoje koplje širokog vrha i oprezno se osvrnuo.
„Tamo, niz...“ Randove reči su se gubile dok se okretao da mu pokaže. Put iza njih bio je prazan. Drveće golih grana nije pružalo mesta za sakrivanje, ali nije bilo traga ni od konja ni od jahača. Sreo je upitni pogled svog oca. „Bio je tamo. Čovek u crnom plaštu na crnom konju“, reče Rand.
„Ne kažem da sumnjam u tvoju reč, momče, ali, gde je nestao?“
„Ne znam, ali bio je tamo.“ Zgrabio je luk i strelu koji su mu ispali, brzo je proverio pera, namestio luk i upola ga nategao pre no što je dozvolio da se tetiva opusti. Nije bilo ničega šta bi mogao da nanišani. „Bio je tamo“, reče odsutno.
Tam je zatresao svojom prosedom glavom. „Ako ti tako kažeš, momče. Hajdemo onda, konj ostavlja tragove, čak i po ovakvom tlu.“ Krenuo je prema zadnjem kraju kola, dok mu je ogrtač lelujao na vetru. „Ako ih nađemo, znaćemo da je bio tamo. Ako ne... Pa, ovo vreme može da natera čoveka da mu se pričinjava.“
Iznenada, Rand je shvatio šta mu je bilo toliko čudno u vezi s konjanikom, sem toga što je uopšte i bio tamo. Vetar koji je šibao po njemu i Tamu nije pomerio ni nabor crnog plašta. Usta su mu se iznenada osušila. Mora da mu se pričinjavalo. Njegov otac je bio u pravu; ovo je bilo jutro koje je golicalo maštu. Ali ne, u to nije mogao da poveruje. Samo, kako je mogao da kaže ocu da je čovek koji je očigledno nestao kao da ga nije ni bilo, nosio plašt koji vetar nije hteo da dodirne.
Zabrinuto je posmatrao šumu oko njih; izgledala je drugačije no ranije. Još otkako je prohodao trčao je po toj šumi. Naučio je da pliva u barama i potocima Rečne šume, iza poslednjih farmi istočno od Emondovog Polja. Istraživao je Peščana brda, a mnogi u Dve Reke su rekli da to donosi nesreću. Jednom je čak otišao i do samog podnožja Maglenih planina. On i njegovi najbolji prijatelji, Met Kauton i Perin Ajbara. To je bilo mnogo dalje no što je većina ljudi iz Emondovog Polja ikada otišla. Za njih je i putovanje u susedna sela, Stražarsko Brdo ili Devonovo Jahanje, bilo veliki događaj. Nijedno od tih mesta nikada ga nije plašilo. Danas Zapadna šuma nije bila onakva kakvu je pamtio. Čovek koji je mogao da nestane tako iznenada, mogao je neočekivano i da se pojavi, možda baš tik pored njih.