„Ne, oče. Nema potrebe.“ Kada je Tam iznenađeno zastao, Rand je sakrio svoje crvenilo navlačeći kapuljaču ogrtača. „Verovatno si u pravu. Nema svrhe tražiti nešto što ne postoji, kad već možemo da iskoristimo to vreme da stig-‘ nemo do sela i sklonimo se od ovog vetra.“
„Ne bih imao ništa protiv da popušim lulu“, reče polako Tam, „i popijem krčag piva na toplom.“ Odjednom se široko nasmeja: „A pretpostavljam da si i ti nestrpljiv da vidiš Egvenu.“
Rand je uspeo da se slabo osmehne. Od svega što mu je sada bilo na umu, gradonačelnikova kći bila je na samom kraju spiska. Nije mu bilo potrebno još više zabune. Tokom prošle godine činila ga je sve nervoznijim kad god su bili zajedno. A, što je bilo još i gore, ona, izgleda, nije bila svesna toga. Ne, svakako nije hteo da sada misli i o Egveni.
Nadao se da otac nije primetio njegov strah, ali Tam mu reče: „Seti se plamena, momče, i praznine.“
Bilo je to nešto čudno, čemu ga je Tam naučio. Usredsrediti se na jedan plamen i sagoreti u njemu sve svoje strasti: strah, mržnju, bes — sve dok ti um ne postane prazan. Sjedini se s prazninom, govorio je Tam, i tada možeš da postigneš sve što želiš. Niko drugi u Emondovom Polju nije pričao o tome. Ali Tam je svake godine pobeđivao na takmičenju u streličarstvu za Bel Tin sa svojim plamenom i prazninom. Rand je mislio da ove godine ima šanse da se i sam plasira, samo ako bude mogao da uspostavi prazninu. To što je Tam to sada spomenuo značilo je da jeste primetio, ali nije rekao ništa više.
Tam je ponovo poterao Belu i nastavili su svoje putovanje. Stariji čovek je hodao kao da se ništa neugodno nije desilo niti se moglo desiti. Rand je želeo da može da se ponaša kao on. Pokušao je da stvori prazninu u svom umu, ali ona se stalno pretvarala u slike konjanika u crnom plaštu.
Želeo je da veruje da je Tam bio u pravu i da je jahač bio samo plod njegove mašte, ali se predobro sećao mržnje. Tamo je bio neko ko mu je želeo zlo. Nije prestao da se osvrće sve dok ga nisu okružili visoki, slamom pokriveni krovovi Emondovog Polja.
Selo je bilo blizu Zapadne šume. Ona se postepeno proređivala, završavajući se s poslednjih nekoliko stabala među čvrstim kućama. Tlo se blago spuštalo ka istoku. Iako ne bez šumaraka, prostor van sela, sve do Rečne šume i njene mreže potoka i bara, bio je prošaran farmama, ograđenim poljima i pašnjacima. Zemlja koja se prostirala ka zapadu takođe je bila plodna, i imala je uglavnom bogate pašnjake. Ipak, samo šačica farmi bila je u Zapadnoj šumi, a i one su se završavale miljama pre Peščanih brda, a pogotovo pre Maglenih planina koje su se izdizale iznad krošnji Zapadne šume. Bile su udaljene, ali su jasno mogle da se vide iz Emondovog Polja. Neki su pričali da je zemlja bila isuviše kamenita, kao da kamenja nije bilo svuda u Dve Reke, a drugi su govorili da je to bila nesrećna zemlja. Nekolicina je gunđajući pričala kako nema svrhe biti bliži planinama no što je neophodno. Šta god da je bio razlog, samo su najtvrdokorniji obrađivali zemlju u Zapadnoj šumi.
Deca i psi ushićeno su u grupama jurcali oko kola čim su prošla prvi red kuća. Bela je strpljivo išla dalje, ne obraćajući pažnju na mališane koji su vikali i kotrljali se njoj ispred nosa, igrajući se jurke. Poslednjih meseci deca su se malo i igrala i smejala; čak i kad se vreme prolepšalo dovoljno da su mogla da izađu, strah od vukova ih je držao u kućama. Činilo se kao da ih je približavanje Bel Tina ponovo naučilo da se igraju.
Proslava je uticala i na odrasle: debeli kapci bili su otvoreni i u gotovo svakoj kući domaćica se naginjala kroz prozor, u kecelji i s dugim pletenicama povezanim maramom, i tresla čaršave ili prebacivala dušeke preko daske na prozora. Bez obzira na to da li je drveće prolistalo, nijedna žena nije htela da dopusti da Bel Tin dođe a da ona ne završi prolećno čišćenje. U svakom dvorištu tepisi su visili s razapetih konopaca i deca koja nisu bila dovoljno brza da pobegnu na ulicu tresačem su na njima lečila svoj bes. Na svakom krovu domaćin kuće se šetkao proveravajući krovnu slamu, kako bi utvrdio da li ga je zima dovoljno oštetila, pa da se pozove stari Cen Bjui, pokrivač krovova.
Tam je nekoliko puta zastao da bi nakratko popričao s ovim ili onim čovekom. Kako on i Rand nisu napuštali farmu nedeljama, svi su se raspitivali o novostima iz tog kraja. Bilo je malo ljudi iz Zapadne šume. Tam je govorio o šteti koju su nanele zimske oluje — svaka je bila gora no prethodna — o mrtvorođenoj jagnjadi, o smeđim poljima koja bi trebalo da su odavno ozelenela od izniklih useva i trave na pašnjacima, o jatima gavranova tamo gde su ranijih godina dolazile ptice pevačice. Bila je to sumorna priča uz pripreme za Bel Tin koje su se odvijale svuda oko njih, uz mnogo klimanja glavama. Iste vesti čule su se sa svih strana.
Većina ljudi bi slegla ramenima i rekla: „Pa, preživećemo, ako Svetlost da.“ Neki bi se iscerili i dodali: „A ako i ne da, opet ćemo preživeti.“
Takvi su bili gotovo svi iz Dve Reke. Bili su primorani da gledaju kako grad ubija njihove useve ili kako vukovi odnose njihovu jagnjad — i da počnu iznova; bez obzira koliko se puta to desilo, nisu lako odustajali. Dobar deo onih koji su se ipak predali odavno nije živeo tu.
Tam ne bi stao zbog Vita Kongara da se ovaj nije isprečio nasred ulice, tako da su morali ili da zaustave Belu ili da ga pregaze. Kongari i Koplini, dve porodice koje su imale toliko mešovitih brakova da niko nije znao gde se jedna završavala a druga počinjala, bili su poznati od Stražarskog Brda do Devonovog Jahanja, a možda čak i do Tarenske Skele, kao nezadovoljnici i ljudi preke naravi.
„Moram ovo da odnesem Branu al’Veru, Vite“, reče Tam pokazujući glavom prema buradima u kolima, ali žgoljavi čovek je ostao na mestu kiselog lica. Izvalio se na stepenicama svoje kuće, a ne na svom krovu, iako je izgledalo kao da je krovini očajnički potrebna pažnja gazda Bjuija. On nikada nije bio spreman da počne iznova, niti da završi ono što je već počeo. Većina Koplina i Kongara bili su takvi, a oni koji nisu bili su još gori.
„Šta ćemo s Ninaevom, al’Tore?“, upita Kongar „Ne možemo imati takvu Mudrost u Emondovom Polju.“
Tam je duboko uzdahnuo: „Nije to naša briga. Vite. Mudrost je ženski posao.“
„Pa, bolje bi bilo da uradimo nešto, al’ Tore. Rekla je da će zima biti blaga i da će žetva biti dobra. A sada, kad je pitaš šta čuje na vetru, samo se namršti i odjuri.“
„Ako si je pitao onako kako to obično radiš. Vite“, reče Tam strpljivo, „onda imaš sreće što te nije lupila onim svojim štapom. A sada, ako nemaš ništa protiv, ova rakija...“
„Ninaeva al’Mera jednostavno je premlada za Mudrost, al’Tore. Ako Ženski krag neće da uradi nešto u vezi s tim, onda Seoski savet mora.“
„Šta ti imaš s Mudrošću, Vite Kongare?“, dreknu ženski glas. Vit se trže kada je njegova žena izjurila iz kuće. Dejzi Kongar je bila dvostruko šira od Vita, žena tvrdog lica, bez imalo sala. Prostrelila ga je pogledom, podbočivši se pesnicama. „Samo probaj da se petljaš u posla Ženskog kruga i videćeš kako će ti se svideti sopstveno kuvanje. Samo što nećeš kuvati u mojoj kuhinji. I sam ćeš prati odeću i nameštati krevet, koji neće biti pod mojim krovom.“
„Ali, Dejzi“, zacvile Vit, „samo sam...“
„Izvinite me, Dejzi“, reče Tam. „Vite. Svetlost sijala na vas oboje.“ Ponovo je poterao Belu, obilazeći sitnog čoveka. Dejzi je trenutno bila usredsređena na svog muža, ali svakog trena je mogla da shvati s kim je on razgovarao.
Imali su razlog da ne prihvate nijedan od poziva da zastanu i prezalogaje, ili popiju nešto toplo. Kada bi videle Tama, domaćice Emondovog Polja uzele bi ga na nišan kao psi kad ugledaju zeca. Nije bilo nijedne medu njima koja nije poznavala jednostavno savršenu ženu za udovca s dobrom farmom, iako je ta farma bila u Zapadnoj šumi.