Rand je pamtio da su samo dva zabavljača došla u Dve Reke u čitavom njegovom životu. Za vreme posete jednog od njih bio je toliko mali da je morao da sedi na Tamovim ramenima kako bi gledao. Da zaista jedan bude tu za Bel Tin sa svojom harfom i flautom i svojim pričama i svime... Emondovo Polje će pričati o ovoj proslavi sledećih deset godina. Čak i ako ne bude vatrometa.
„Budalaštine“, progunđao je Cen, ali je zaćutao kada mu je Bran uputio jedan pogled koji je iskazivao svu težinu gradonačelnikovog položaja.
Tam se nasloni na kola, koristeći burence s rakijom kao podupirač za ruku. „Da, zabavljač. I već je ovde. Prema gazda al’Veru, on je u sobi u gostionici.“
„Stigao je usred noći.“ Gostioničar je prekorno zatresao glavom. „Lupao je na ulazna vrata dok nas nije sve razbudio. Da nije proslave, rekao bih mu da odvede svog konja u štalu i da spava tamo s njim, bio on zabavljač ili ne. Zamislite, da dođe tako po mrklom mraku.“
Rand je gledao razmišljajući. Niko nije noću putovao van sela. Pogotovo ne u ovo vreme, i svakako ne sam. Pokrivač krovova je ponovo gunđao sebi u bradu, ovog puta isuviše tiho da bi Rand razumeo više od jedne ili dve reči. „Luđak“ i „neprirodno“.
„Da nije nosio crni plašt?“, iznenada upita Met.
Bran se nasmeja tako da mu se zatresao stomak. „Cm! Plašt mu je bio isti kao i kod svakog drugog zabavljača koga sam ja ikada video. To je pre gomila zakrpa no plašt, s više boja no što možeš da zamisliš.“
Rand je prepao sam sebe svojim glasnim smehom. Bio je to smeh čistog olakšanja. Bilo je besmisleno pomisliti da je zlokobni jahač odeven u crno bio zabavljač, ali... Postiđeno je pokrio usta šakom.
„Vidiš, Tame“, reče Bran. „Bilo je toliko malo smeha u ovom selu otkako je zima došla, da sada čak i zabavljačev plašt donosi radost. Već samo to vredelo je troška da ga dovedemo iz Baerlona.“
„Pričaj šta hoćeš“, iznenada progovori Cen. „Ja i dalje tvrdim da je to bilo glupo bacanje novca, kao i taj vatromet koji ste tako uporno hteli.“
„Dakle, biće i vatrometa“, rekao je Met, ali Cen je odmah nastavio: „Trebalo je da budu ovde još pre mesec dana s prvim torbarem ove godine. Ali torbar nije došao, zar ne? Ako se ne pojavi do sutra, šta ćemo da radimo? Da održimo još jednu proslavu zbog vatrometa? To jest, ako ih uopšte bude i poneo.“
„Cene“, uzdahnu Tam „pun si poverenja kao da si iz Tarenove Skele.“
„Pa, gde je onda? Kaži mi to, al’Tore.“
„Zašto nam niste rekli?“, upita Met ožalošćeno. „Čitavo selo bi se zabavljalo iščekujući zabavljača, isto koliko i s njim kada bude došao. Ili, skoro toliko, u svakom slučaju. Vidite valjda kakvi su svi samo zbog glasina o vatrometu.“
„Vidim“, odgovorio je Bran pogledavši popreko pokrivača krovova. „A da znam zasigurno kako su te glasine krenule... Da mislim, na primer, da se neko žalio u vezi s novcem koji je potrošen tamo gde je bilo ljudi koji su mogli da ga čuju, a trebalo je da te stvari budu tajna...“
Cen je pročistio grlo. „Moje kosti su isuviše stare za ovaj vetar. Ako nemate ništa protiv, idem da vidim hoće li mi gazdarica al’Ver spremiti malo kuvanog vina da otera ovu hladnoću. Gradonačelnice al’Tore.“ Pošao je prema gostionici pre no što je završio s pričom, i dok su se vrata zatvarala za njime, Brand je uzdahnuo.
„Ponekad mislim da je Ninaeva u pravu za... Pa, to sada nije važno. Vi mladići razmislite za trenutak. Svi su uzbuđeni zbog vatrometa, istina, i to samo oko glasina. Zamislite kako će biti ako torbar ne stigne na vreme posle sveg tog iščekivanja. A po ovakvom vremenu, ko zna kada će doći. Zbog zabavljača bi bili pedeset puta uzbuđeniji.“
„I osećali bi se pedeset puta lošije ako ne bi došao“, lagano reče Rand. „Čak ni Bel Tin ne bi mnogo popravio raspoloženje posle toga.“
„Imaš nešto u glavi, kada odlučiš da je koristiš“, rekao je Bran. „Naslediće on tebe u Seoskom savetu jednog dana. Tame. Pazi šta ti kažem. Ni sada ne bi bio mnogo lošiji od nekih koje mogu da navedem.“
„Ništa od ovoga neće istovariti kola“, oštro reče Tam, dodajući prvo burence rakije gradonačelniku. „Hoću založenu vatru, moju lulu i krčag tvog dobrog piva.“ Podigao je drugo burence s rakijom na rame. „Siguran sam da će ti Rand biti zahvalan za pomoć, Matrime. Zapamtite, što pre piće bude u podrumu...“ Dok su Tam i Bran nestajali u gostionici, Rand je pogledao svog prijatelja. „Ne moraš da pomažeš. Dav neće dugo držati tog jazavca.“
„Ma, zašto da ne?“, rezignirano reče Met. „Kao što tvoj tata pomenu, što pre bude u podrumu...“ Podigao je jedno burence i požurio prema gostionici gotovo trčeći. „Možda je Egvena tu negde. To što ću te gledati kako buljiš u nju kao zamlaćeni vo nije ništa lošije od jazavca.“
Rand je zastao dok je ostavljao svoj luk i strele u zadnji deo kola. Stvarno je uspeo da zaboravi na Egvenu. To je samo po sebi bilo neobično. Ah, ona je verovatno bila negde u gostionici. Nije bilo mnogo izgleda da je izbegne. Naravno, prošle su sedmice otkako ju je poslednji put video.
„Pa?“, pozva ga Met s vrata gostionice. „Nisam rekao da ću sam istovariti kola. Još nisi u Seoskom savetu.“
Rand se trže, podiže bure i pođe za Metom. Možda ona ipak neće biti tu. Začudo, zbog te mogućnosti nije se osećao ništa bolje.
2
Stranci
Dok su Rand i Met unosili prvu burad kroz trpezariju, gazda al’Ver već je punio nekoliko krčaga svojim najboljim tamnim pivom koje je sam pravio, iz jednog od buradi poredanih uza zid. Žuti gostionički mačor Češko ležao je na njemu zatvorenih očiju, repa obmotanog oko nogu. Tam je stajao ispred velikog kamina od rečne stene i punio dugu lulu duvanom iz uglačane posude koju je gostioničar uvek držao na okviru kamina. Ognjište se protezalo duž polovine četvrtaste sobe u visini ramena. Pucketavi plamen rasterivao je spoljnju hladnoću.
U to doba dana pre proslave, u kome je bilo puno posla, Rand je očekivao da će u trpezariji biti samo Bran, njegov otac i mačka, ali su još četiri člana Seoskog saveta, uključujući i Cena, sedeli ispred vatre u stolicama s visokim naslonom i držali krčage dok se plavosivi dim iz lula kovitlao iznad njihovih glava. Prvi put nijedna od tabli za kamenove nije bila raširena i sve Branove knjige besposleno su stajale na polici naspram kamina. Ljudi nisu čak ni pričali. Ćutke su gledali u svoje pivo ili nestrpljivo kuckali vratovima svojih lula o zube, dok su čekali Tama i Brana da im se pridruže.
Zabrinutost nije bila ništa novo u Seoskom savetu ovih dana. U Emondovom Polju svakako ne, a verovatno ni u Stražarskom Brdu ili Devonovom Jahanju. Čak ni u Tarenskoj Skeli. Mada, ko zna da li je narod iz Tarenske Skele zaista mislio o bilo čemu?
Samo su dvojica ispred ognjišta, Haral Luhan, kovač, i Džon Ten, mlinar, udostojili pogleda mladiće koji su ulazili. Gazda Luhan, doduše, osmotrio ih je podrobnije. Kovačeve ruke bile su debele koliko i noge većine ljudi, prepletene čvrstim mišićima. Još je nosio svoju kožnu kecelju, kao da je požurio na sastanak pravo iz kovačnice. Namršteno je posmatrao obojicu. A onda se namerno ispravi u svojoj stolici i ponovo se posveti previše revnosnom nabijanju lule svojim debelim palcem.
Rand je radoznalo usporio, a onda jedva progutao jauk kada ga je Met šutnuo u članak. Njegov prijatelj je značajno pokazao glavom prema hodniku iza trpezarije i produžio bez čekanja. Pomalo šepajući, Rand ga je pratio nešto sporije.
„Zašto to?“, upita ga čim se našao u hodniku koji je vodio ka kuhinji. „Skoro si mi slomio...“
„U pitanju je matori Luhan“, rekao je Met izvirujući preko Randovog ramena prema trpezariji. „Mislim da sumnja da sam ja...“ Naglo je prekinuo kada je gazdarica al’Ver izjurila iz kuhinje, praćena mirisom sveže ispečenog hleba koji je pred njom lebdeo u vazduhu.
Na poslužavniku u njenim rukama bile su hrskave vekne, po kojima je bila čuvena širom Emondovog Polja, i tanjiri s kiselim krastavcima i sirom. Hrana je naglo podsetila Randa da je pojeo samo okrajak hleba pre no što je napustio farmu tog jutra. Stomak mu je neprilično zakrčao.