Ispila je do kraja svoju čašu.
„Ti danas lepo govoriš“, primetila je zlobno se smeškajući. „Sve tako divno objašnjavaš. Budi onda dobar, pa mi, molim te, objasni još jednu stvar. Ceo život si radio. Ceo život si razvijao svoj razum, preletao si preko običnih zemaljskih zadovoljstava.“
„Nikad nisam preskakao preko običnih ovozemaljskih zadovoljstava“, reče Dauge.
„Ja sam čak bio i danguba.“
„Nećemo se svađati“, reče ona. „Po mome mišljenju, preletao si. A ja sam celog života uništavala svoj razum. Ja sam se celog života bavila time što sam gajila svoje instinkte. A ko je od nas sada srećniji?“
„Razume se, ja“, reče Dauge. Ona ga veselo pogleda i nasmeja se.
„Ne“, reče. „Ja. U najgorem slučaju — oboje smo nesrećni. Netalentovana kukavica
— tako me, ukoliko se ne varam, zove Volođa? — ili trudoljubivi mrav — kraj je isti: starost, usamljenost, praznina. Ja ništa nisam dobila, a ti si sve izgubio. U čemu je razlika?“
„Pitaj Grišu Bikova“, mirno reče Dauge.
„O, oni!“ ona sa nipodaštavanjem odmahnu rukom. „Znam šta će oni reći. Ne, mene interesuje šta ćeš reći ti! I ne sada, kada su napolju sunce i ljudi, već noću, kad dođe nesanica i kad su oko tebe samo tvoji vražji talmudi, i nepotrebno kamenje s nepotrebnih planeta, i telefon koji ćuti, i više ništa: napred nema ništa…“
„Da, dešava se“, reče Dauge. „To se svima dešava.“
Najednom je sve to zamislio — i telefon koji ćuti, i ono ništa ispred sebe — ali ne i talmude i kamenje već flašice sa vodicama za kozmetiku, mrtav bljesak zlatnog nakita i neumoljivo ogledalo. Ja sam svinja, pomisli optužujući samoga sebe.
Samouverena i ravnodušna svinja. A njoj je potrebna pomoć!
„Da li ćeš mi dozvoliti da danas dođem k tebi?“ upita je.
„Ne.“ Ustala je. „Danas imam goste.“
Dauge odgurnu čašu, koju nije ni dotakao, i takođe ustade. Uzela ga je pod ruku i izišli su u hol. On se trudio da ne hramlje.
„Kuda ćeš sad?“ upita je.
Zaustavila se pred ogledalom i popravila frizuru, na kojoj uopšte nije imalo šta da se popravlja.
„Kuda?“ ponovila je pitanje. „Nekuda. Jer ja još nemam pedeset i za sada moj svet još uvek pripada meni.“
Spustili su se niz stepenice na trg obasjan suncem.
„Mogao bih da te odvezem…“ reče Dauge.
„Hvala, imam svoja kola.“
Bez žurbe je stavio šlem na glavu, proverio da mu slučajno odnekud ne duva u uši, i zakopčao mantil.
„Do viđenja, stari“, rekla je ona.
„Do viđenja“, rekao je on, nežno se smeškajući. „Izvini ako sam bio surov… Ti si mi danas mnogo pomogla…“
Ona ga pogleda ništa ne shvatajući, sleže ramenima i pođe ka svojim kolima.
Dauge je posmatrao kako korača njišući se u kukovima, zadivljujuće vitka, gorda i jadna. Imala je divan hod, i još je bila zgodna, čak jako zgodna. Za njom su se osvrtali. Dauge pomisli sa setnom zlobom: Eto. To je ceo njen život. Zaviti telo u skupe i lepe haljine i privlačiti poglede. Mnogo ima takvih, i žilavi su.
Griša Bikov je sedeo u kolima, nalakćen na volan, i čitao debelu knjigu. Radio je bio uključen i dugme je bilo okrenuto do kraja. Griša je voleo jake zvuke.
Dauge je ušao u kola, isključio radio i izvesno vreme sedeo ćutke. Griša je ostavio knjigu i upalio motor. Dauge je rekao gledajući ispred sebe:
„Život daje čoveku, imenjače, tri radosti. Prijatelja, ljubav i rad. Svaka od tih radosti odvojeno — ne vredi mnogo. Ali, kako se one retko nalaze zajedno!“
„Bez ljubavi se, razume se, može“, zamišljeno je rekao Griša.
Dauge ga brzo pogleda.
„Da, može se“, složio se. „Ali to samo znači da će čovek imati jednu radost manje, a njih je svega tri.“
Griša oćuta. Činilo mu se da je nepošteno da stupa u spor koji je beznadežan za protivnika.
„U institut“, rekao je Dauge. „I potrudi se da stignemo do jedan. Da ne zakasnimo.“
„Ne, brzo ću.“
Kola su izašla na put.
„Čika-Griša, da vam ne duva?“ upita Griša Bikov. Dauge šmrknu i reče:
„Da, brate. Da zatvorimo prozore…“
MIRZA-ČARLE: RUSKI MOMAK
Dežurna za prevoz putnika je sažaljevala Juru Borodina. Ničim nije mogla da mu pomogne. Redovna putnička linija sa sistemom Saturna nije postojala. Nije postojala čak ni redovna teretna linija. Teretnjaci-automati su leteli svega dva tri puta godišnje, a brodovi sa posadom — još ređe. Dežurna je dva puta postavljala pitanje elektronskom dispečeru, prelistala je neki debeli priručnik, nekoliko puta telefonirala nekome, ali sve je bilo uzalud.
Jura je verovatno izgledao veoma nesrećno, jer mu ona na kraju sažaljivo reče:
„Ne treba očajavati, golubiću. To je veoma daleka planeta. I šta ćete uopšte tako daleko?“
„Zaostao sam od svoje grupe“, izgubljeno odgovori Jura. „Najlepše vam hvala.
Idem. Možda još negde…“
Okrenuo se i pošao ka izlazu opustivši glavu, posmatrajući izlizani plastični pod pod svojim nogama.
„Stanite, golubiću“, viknu mu dežurna. Jura se, odmah okrete i pođe natrag.
„Znate, golubiću“, reče dežurna neodlučno, „ponekad postoje i specijalni letovi.“
„Odista?“ s nadom upita Jura.
„Da, ali o njima se u upravi ne zna.“
„A da li mogu da me povedu na taj specijalni let?“
„Ne znam, golubiću. Ja čak ne znam ni gde možete da saznate za takav specijalni let. Možda kod načelnika raketodroma?“ Upitno ga je pogledala.
„Kod načelnika me sigurno neće pustiti“, tužno je rekao Jura.
„A vi pokušajte.“
„Hvala“, reče Jura. „Do viđenja. Pokušaću.“
Izišao je iz uprave transporta i osvrnuo se oko sebe.
Sa desne strane, nad zelenim krošnjama drveća, u beličasto, vrelo nebo dizala se zgrada hotela. Sa leve strane na suncu je bleštala ogromna staklena kupola. Tu kupolu Jura je video još sa aerodroma. Sa aerodroma se videla samo ta kupola i zlatna igla hotela. Jura je, naravno, upitao šta je to, i kratko su mu odgovorili: „SEUK.“ A šta je to SEUK, nije znao.
Tačno pored zgrade uprave prolazio je široki put posut krupnim crvenkastim peskom. Na pesku su se videli tragovi mnogih nogu i automobilskih guma. Sa obe strane puta su se nalazili betonski jarkovi, kraj kojih su cvetali bagremi. Na dvadesetak koračaja od ulaza u upravu, u senci bagrema, nalazio se mali, kvadratni beli atomokar. Nad blistavim staklom vetrobrana videli su se plavi šlemovi sa belim natpisom: INTERNATIONAL POLICE. MIRZA-CHARLE. [1]
Minut-dva Jura je stajao neodlučno. Isprva na putu nije bilo nikoga. A onda se odnekud sa desne strane široko koračajući pojavio neki preplanuli čovek u belom odelu. Kad je došao do Jure, zaustavio se, skinuo sa glave ogromnu beretku i počeo da maše njom ispred lica. Jura ga je znatiželjno pogledao.
„Fruće!“ reče čovek u belom odelu. „A kako ti?“ Govorio je sa jakim stranim akcentom.
„Baš vrućina“, složi se Jura.
Čovek u belom odelu navuče beretku na kosu izbledelu od sunca i izvuče iz džepa pljosnatu staklenu čuturicu.
„Guc-nemo?“ reče raširivši usta od uveta do uveta.
Jura odmahnu glavom.
„Ne pijem“, reče.
„Takoće ja ne pijam“, objavi čovek u belom odelu i vrati čuturicu u džep. „Ali uvek ima uiski, ako hoće piti.“
Jura poče da se smeje. Čovek mu se dopadao.
„Frućina“, još jednom reče čovek u belom odelu. „To naša nesreća. Mećunarotni raketotrom na Grenlantu — i ja tamo smrzavam. Mećunarotni raketotrom u Misra— Šarle — ja mokar od znoj. A?“